Unity in Diversity on the North American Continent: Hypothesis, Feasibility and Executors of a Project

Round Table "The Role of the Serbian Orthodox Church in Preserving the Diaspora's Identity"
Serbian Unity Congress and Ministry of Faith and Diaspora, Belgrade May 21, 2012

Bishop of Western America Maksim (Vasiljevic)

Esteemed Members, Honorable Fathers and Brothers, Ladies and Gentlemen,

Thanking the organizers of this auspicious gathering about the significance of the relationship between the homeland and diaspora, first of all on beneficial stimulus and consciousness regarding the importance of preserving the Serbian Diaspora's identity, as well as upon your heartfelt invitation, I will try to give my humble contribution to the important question of the relationship between the Serbian Diaspora and the Serbian Orthodox Church. On my part, I would like to try within the framework of the general theme, "The Role of the Serbian Orthodox Church in Preserving the Diaspora's Identity", in brief point to some of its aspects, through presentation of an idea about Serbica Americana within the framework of an important problem, unity in diversity. Then I would like to present the work of the Serbica Americana Center in research, documentation and information of authentic Serbian academic-scientific, theological-church, and cultural-art accomplishments in North America.

All of mankind living on planet Earth generates superhuman efforts to solve the ancient question of identity as unity in diversity. Although this problem received answers throughout history, in more or less satisfactory forms, it appears that our time, especially from the time of the French Revolution, wrestles with it in its sharpest form. At the beginning of the 21st century, the relationship of the Serbian Homeland with its Diaspora in the West in a great way reflects this problem, within the framework of a broader relationship of Serbian people with the West.

It is certain that life, place and role of a nation depend upon solving the quintessential question of identity, unity and diversity within the broader family of one world which has become one big neighborhood. When we speak of Serbian people, I think that it is important to come to a human and civilized consensus within the boundaries of our nation without which it would be difficult to have a normal relationship with and an understanding of others and those different from us. We are witnesses, unfortunately, that instead of spiritual-social and civilized functioning wisdom, today we have clearly political and economic interests which have pushed out the above mentioned wisdom and skills with the thirst for "informative contents", meaning that the utilitarian principle wins over our ability to live together. Therefore we are witnesses of the end of culture (western and oriental) as a whole ethos and an integral system of knowledge, belief and behavior. The future, or actually current, international community becomes a community of national interest groups, rather than a union of countries. Sometimes we are under the impression that the Serbian State and the Serbian national territory become more and more diaspora themselves. It appears as if we, walking toward modern currents, are confronted with a dilemma, to give vain, often just illusory, and anachronistic resistance, or bravely, with well thought out actions, but foresightfully wrestle with historic, or so called cosmogonial challenges.

The criterion of the relationship between the Homeland and Diaspora cannot be other than ecclesiastical. In the Christian tradition, history is looked upon, contrary to the Hellenic world (in its gnostic and neo-platonic version), not as an obstacle to togetherness with God but is a basis for this togetherness. Through the Incarnation, the Truth of being and all creation, becomes immanent to man and world, resides in the heart of history, in the foundation of mortal and corrupted creation. As a measure of piety in a diocese or a parish we have to initially look at its sacramental life (and understanding of the same), as an illustration, but also topos, of the connection between history and eschatology. God's Kingdom is, therefore, a future event that has to come, but is also anticipated (received as a down payment) in Church, mainly through the Holy Mysteries. A fundamental characteristic of Orthodox historiography is "eschatology that is anticipated and not realized" (Florovski). The Orthodox parish, as a living prayerful and liturgical community, is an assembly of persons baptized in the name of the Holy Trinity and anointed by the Holy Spirit in one Body of Christ. Without Eucharistic togetherness (participation in communion) there is no parish. When a certain parish celebrates a jubilee or anniversary, then the measure of its maturity, success and scope, is the dynamism and pulse of its Eucharistic life; therefore a criterion of priestly "success" would not be impressive churches and halls, but quality of life of the living members of the Body of the Church, their growth "unto the measure of the stature of the fullness of Christ" and their victory over sinfulness, corruption and death.

Serbian interest in the history of the Diaspora and search for the will of God in it, reveals faith in God's presence and labor throughout history. The life of the Serbian Church in the USA unfolds on the field of dramatic history which is interwoven with God's providence. A great number of Serbs who find themselves for longer or shorter periods of time spread out throughout the world – departing after difficult decision – remain connected to the land of their birth or ancestors, living a double identity. Departing into the Diaspora could be compared to leaving to a "monastery," as a type of alienation followed by deprivation, fasting, prayer... It appears that the lone institution which can today sustain continuation and connection of Serbs throughout the world is the Serbian Orthodox Church, more than anything else because of the quality which we call togetherness. This in itself brings an enormous responsibility. It is my deepest conviction that the Church plays this uniting role among the Serbian people thanks to her eschatological dimension and ability to accept history on account of her children.

History of Serbian spirituality, science and theology on the entire territory of the Diaspora, and in a narrower concept on the North American continent, is very complex and requires an analytical and synthetic approach. The complete study includes: data gathering, researching archives, personal memories of older parishioners and other institutions, contacting older and younger parish priests. For writing this history all relevant data is welcomed, especially those related to: the founding (who, when, how), the functioning (relation parish-priest-church board), historical events (holidays-slavas, jubilees). The most important for history, is primarily written history, either of individuals or institutions. "Who has thought to write the history of the Serbs in America from the beginning to the present, is already very late. Since, two Serbian generations have left to God's judgment, and the third is at its end, three generations are still active in the American arena of life, as the seventh is crying in the cradle. It is impossible to find out first-hand what was in the past. Innumerable efforts, sacrifices and pains and good deeds and examples of honor and heroism and tragedies and success in this country are left unrecorded. Nor would any history of American Serbs be complete, if it didn't describe all of that which Serbs from America have done for their foremost fatherland from the beginning to the present", writes St. Nikolaj Bishop of Zica, in 1951. Having in mind his above-mentioned words, from the beginning of my arrival upon the throne of the Western American Diocese there was a need for this type of missionary work, in the spirit of our well-known predecessors, Sebastian Dabovic and Nikolaj Velimirovic. Since we do not have such a center in the US, we have advised our priests to start collecting historical data, testimonies, periodicals, and similar writings in their parishes. Creation of a missionary center of Serbian theology and culture in both Serbian and English languages would be beneficial and a blessed endeavor, significant for contemporary as well as future generations of Serbian and American peoples in North America.

It is important for us that this history contains an ecclesiastical-social scope which faithfully describes the church conscience of Orthodoxy in the USA. Serbian Orthodoxy in America has acquired an important ecclesiastical-social scope which faithfully describes the church conscience of all Orthodoxy on this continent. This conscience is reflected through the identification of church as well as a national component which played an important role in the history and life of the Church in this milieu. How did we arrive to this identification? What consequences does this have for future history and life of the Church in the USA? These are the questions worthy of our attention. It is also important for history to study various tones of the concept "church-school congregation", which has given motive for its separation from a hierarchical structure of the Church. As a consequence of this "historization" of the Church in the American West, the tendency has appeared for the imitation of worldly structures. This has brought about many conflicts between bishops and parish boards, culminating in the refusal of the latter that the bishop has any decisive role... There lies the answer to how "independence", autonomy, etc., has precedence over the dimension of community. Besides that, we should ask, which concept of authority was dominant in the "Diaspora"? Why were "concours", set by parish boards, more decisive in the election of a new parish priest than the will or even just the opinion of the local bishop?

Among the majority of church delegates, still prevalent is the understanding of the role of the Church as a moral and spiritual force in the emigrant ethnic community by preserving the ethno-community, her folklore, culture, etc. However, the Lord has called us for much greater accomplishments. An enormous question lies before our parishes in this hard historic time when at the door of Orthodoxy knocks postmodern pluralism and relativism, which asks how to preserve tradition and ethos that originates in medieval Serbia in our world dominated by modern and postmodern values? How can a church understood as "svetosavska", constituted in culturally unified "ekumen" (Byzantium-Serbia) adapt to a pluralistic society and learn to live besides other faiths and confessions, or moreover, besides people indifferent to religion? The Serbian Church-national community on American territory was and still is confronted with this key question. The answer to this question varies from person to person, from community to community, and before us lays the assignment to research this problem. Have former histories taken into consideration a structural approach, which understands social structure as an historical and dynamic category which is heterogeneous and contradictory? Cultural explanation of the phenomenon of Serbian presence comes from ecclesiology, ethnology and cultural anthropology. What kind of cooperation was there between the Church and other nationally oriented institutions in the Diaspora, and on what level of coordination was achieved in their joint activities?

In the light of everything mentioned above, and in short, I present to your attention the motion of facing the challenge of "unity in diversity" on the North American continent. This project we named S e r b i c a  A m e r i c a n a. Serbica Americana is the center for research, documentation and information of authentic Serbian academic-scientific, theological-church and cultural-art accomplishments in North America.

The work of the center has the following scope, field and focus:

• Collection of theological material and historical documentation (books, periodicals, newspapers, ethnographic material, life stories...)
• Printing into the English language works of the most important theological writers of the 20th century: Fr. Sebastian Dabovic, Bishop Nikolaj Velimirovic, Fr. Justin Popovic, Bishop Danilo Krstic, Bishop Amphilohije Radovic, Atanasije Jevtic, Patriarch Pavle, as well as younger Serbian thinkers and theologians
• Organizing expert meetings, public speaker platforms, popular lectures, visitation by scientists, publicists, writers etc., with theological, cultural, historical and other themes
• Formulating clear and long-term goals of serbian diaspora
• Printing of a periodical (for instance, a quarterly paper) in which will be published short reports about theological research, interesting segments of the material, etc., as well as announcement of future work
• Organizing supplemental classes and different courses about national and spiritual culture for young people of all ages at diocesan centers (in collaboration with similar institutions)
• Organizing study visitations of young theologians who could, beside their personal professional work, assemble and organize scientists with similar interests from their field
• Maintaining constant collaboration with other theology schools in the Homeland and Diaspora, with the coordination of joint activities
• Formation of a compact nucleus of well-known leaders with a clear vision and dedication
• Coordination of professional and cultural work in other organizations who are interested in the preservation of spiritual and national inheritance (church, national press, national associations)
• Including (through material and logistical support) young theologians from the Homeland and Diaspora in theologically directed research
• Copying and distributing certain cultural and historical values (material, tape and long-play recordings, rare books, etc.)
• Establishing departments for library work and collection of material in cities with a larger population of Serbs
• Creation of continent-wide web "representatives" to collect data about local communities in various areas of the USA and Canada, as well as to record important informers (priests, politicians, cultural workers) who possess certain material or could write memoirs or similar writings
• Preparation of material for presentation in the Homeland and Diaspora to inform the Homeland of theological achievements, needs and projects
• Coordination of work departments for Slavic, Byzantine, Balkan and similar departments in universities in the USA and Canada (standardization and supplementation of existing curriculum and programs with suggestions and sponsoring of new postgraduate courses)
• Scholarship awards for Serbian students and stimulus for doctorate dissertations (generally: scientific training of Serbian theology in America)
• Media (propaganda in general) presentation about the importance of the mission of Serbian theology on the North American continent. First laborers: Sebastian Dabovic and Nikolaj Velimirovic
• Writing the history of the Serbian Church in the USA; creation, life and formation of the Serbian Church in the USA, parishes and monasteries (schematizm)
• Serbian military, political and science history in America
• Scholarship awards for researchers within the framework of Serbica Americana
• Consulting in the sense of realization of Serbian goals

As it originates from the given, the goal of the center is to help the Serbian population in North America by the following: fostering and preserving Orthodox spirituality, "Serbian style and experience"; development of strong ties to roots of Serbian identity; help for clear articulation of policies of the Homeland towards the Diaspora (and vice-versa), through rebirth of our own specific cultural character, own church spiritual national identity; own political goals and own organizational belongings. With its work, Serbica Americana can establish spiritual, social, cultural (and political) consensus for the work of organizations who have presented themselves and registered as Serb-American. This is attainable by using civil, cultural, spiritual and technical experiences of others. Serbica Americana wishes to help the Church to represent its people as its most important religious and cultural institution before the face of others, peoples of the same or a different faith. Advocates of the project are the Western American Diocese, Institute for Theological Research (Belgrade), Srpsko Blago, Sebastian Press, and collaboration with the Ministry of Faith and Diaspora of the Republic of Serbia, as well as other institutions in the Homeland and Diaspora is anticipated. The Center has archives, a library and its own website; research findings will be published through Center publications (written or electronic).

It is not easy to live in a "mythical" time as having two lives, as "man who stands in two boats holding it with his legs so they would not separate, with one part in one reality, and with the other part in the second" (V. Pistalo). Identity building is key for every man, but immigrants begin anew, a road sign to it everyone has to personally discover, understanding that geographic-national identities could function truly only when spiritual identity and focus are stable. Only then it makes us free and is unrestraining. Such identity rescinds antagonisms with which we attain death, showing that we do not have enemies since Christ has abolished enmity by giving us power not to die.

Prayerfully wishing a successful solution, in practice and in life, for this important question for us all, I believe that the history-social life of our Serbian people in North America picture above all else a vision of the Kingdom of God which comes in glory. Also I believe that St. Sava will invoke our Lord Christ in the Holy Spirit that Orthodoxy continues to translate in life, which is existentially translated into cultural and social aspects, spontaneously – and fruitfully – giving contemporary and future Christians certainty and freedom to face all challenges, either that it comes for the East or from the West, and for the benefit of the entire human race.

Јединство у различитости у северноамеричком контексту: претпоставке и могућности једног пројекта

Округли сто "Улога Српске Православне Цркве у очувању идентитета и дијаспоре"
Конгрес српског уједињења и Министарство вера и дијаспоре, Београд 21. мај 2012.

Епископ Западноамерички Максим (Васиљевић)

Преосвећени, часни оци и браћо, госпође и господо,

Благодарећи организаторима овог значајног скупа, првенствено на делатном подстицању и свести о значају очувања идентитета српске дијаспоре, као и на срдачном позиву, покушаћу да дам свој скроман прилог важном питању односа српске дијаспоре и Српске Православне Цркве. Са своје стране, покушао бих да у оквиру опште теме, "Улога Српске Православне Цркве у очувању идентитета и дијаспоре", у општим цртама укажем на неке њене аспекте, кроз приказивање идеје о једној Serbica Americana у оквиру битног проблема јединства у различитости. Потом бих да укажем на рад Serbica Americana којa је центар за истраживање, документацију и информације о аутентичним српским академско-научним, теолошко-црквеним и културно-уметничким достигнућима у Северној Америци.

Васколики свет настањен на планети земљи улаже надљудске напоре да разреши древно питање идентитета као јединства у различитости. Иако је овај проблем кроз историју добијао своје одговоре, кроз више или мање задовољавајуће облике, нашем добу је изгледа изгледа дато да се са њим рва у до сада најзаоштренијем облику, посебно од Француске револуције. На почетку 21. века однос Српске матице са својом дијаспором на Западу у великој мери рефлектује овај проблем, а налази се у оквиру ширих односа Српског народа са Западом.

Несумњиво је да од разрешења квинтесенцијалног питања идентитета, јединства и различитости зависи и живот, место, улога одређеног народа у широј породици једног света који је постао једно велико суседство. Кад је реч о Српском народу, сматрам да је неопходно постићи људски и цивилизацијски концензус у оквиру њега без чега је тешко да тај народ оствари нормалне односе и разумевање другога и другачијега. Сведоци смо, нажалост, да уместо мудрости духовно-друштвеног и цивилизацијског функционисања, данас имамо на делу голе политичко-економске интересе који су поменуту мудрост и вештину потиснули жеђју за "информативним садржајем", што значи да принцип утилитарног односи превагу над умећем заједничког живљења. Тако смо данас сведоци краја (западне и источне) културе као целовитог етоса и као интегрисаног система знања, веровања и понашања. Будућа, то јест већ актуелна, међународна заједница постаје заједница интересних националних група, а све мање заједница држава. Понекад се стиче утисак да се српска држава а и сам српски етнички простор све више претвара у дијаспору. С друге стране, појам "дијаспоре" (као и нације) у новије време се коренито мења и готово је сасвим извесно он ускоро неће значити исту ствар као, рецимо, пре пола века. (Неки сматрају да ће он изгубити смисао и реалну основу у контексту савременог несклада између глобализма и постмодернизма). Како се онда поставити према томе проблему? Изгледа да смо, ходећи у сусрет савременим токовима, суочени са дилемом: пружати узалудни, често само привидни, и анахрони отпор или смело, осмишљеним акцијама, а далековидо, ићи у одмеравање са историјским, такорећи космогонијским, изазовима феномена тзв. „постнационалног интегрализма"? У целој тог пометњи, неопходно је пронаћи путоказ и критеријуме.

Критеријум односа матице и дијаспоре не може бити други него еклисиолошки, јер је то однос који се најплодније остварује унутар заједнице Цркве. У хришћанском предању, насупрот хеленском свету (у гностичком и неоплатонистичком издању), историја није препрека заједничарењу са Богом него служи као темељ тог заједничарења. Путем Оваплоћења, Истина бића и свега створеног, постаје иманентна човеку и свету, настањује се у само срце историје, у темеље смртне и трулежне творевине и пружа утеху и наду. Служи као квасац који закисели цело тесто. Мерило црквености једне епархије или парохије постаје светотајински живот (и разумевање истог), и он служи као илустрација верности, али и као топос повезаности историје са Будућим веком. Царство Божије је, тако, будући догађај који тек треба да дође, али се „антиципира" (добија као предујам) у Цркви, поглавито кроз Свете Тајне. Темељна карактеристика православне историографије је „есхатологија пре антиципована него остварена" (Флоровски). Православна парохија постаје жива молитвено-литургијска заједница, то сабрање личности крштених у име Свете Тројице и помазаних Духом Светим у једноме Телу Христовоме. Без евхаристијског заједничарења (учешћа и причешћа) не постоји парохија. Стога, када једна парохија прославља неки јубилеј или годишњицу, тада се као мера њене зрелости, успеха и домета узима динамизам и пулс евхаристијског живота, при чему критеријум пастирског "успеха" нису просто импресивни храмови и хале него квалитет живих чланова Тела Цркве, њихово узрастање у "меру раста висине Христове" и њихов подвиг победе над греховношћу, пролазношћу и смртношћу.

Занимање за историју дијаспоре, трагање за Божијом вољом у њој, израз су вере у Божије присуство и делатност у историји. Живот Српске цркве у Сједињеним америчким државама се одвија на пољу драматичне историје која је проткана Божијим промислом. Велики број Срба који се дуже или краће налазе расејани широм света – у који одлазе после тешке одлуке – остају и даље везани за земљу свог рођења или својих предака, живећи двоструким идентитетом. Одлазак у дијаспору се може упоредити са одласком у "манастир", у смислу својеврсног странствовања (монаштво као печалба) које је праћено лишавањем, постом, усрднијом молитвом... Ова слика није случајна. Свесно и драговољно одрицање од "старог краја", кроз својеврсно умирање, постаје семе за нове подвиге. Расејање (као негативан појам) је својеврсно сејање (позитиван појам). Ово је библијска и свечовечанска истина коју Црква трајно обзнањује. Отуда се показало да једина установа која данас може да одржи трајање и повезаност Срба широм света јесте Српска Православна Црква, понајвише због свог квалитетата који зовемо саборност. То по себи повлачи огромну одговорност. Најдубље уверење писца ових редова је да она ову обједињујућу улогу у Српском народу врши захваљујући својој есхатолошкој димензији и способности да пригрли историју ради спасења својих чеда.

Историја српске духовности, културе, науке и теологије на простору дијаспоре у ширем, а на северноамеричком континенту у ужем смислу, врло је комплексна и за собом повлачи аналитични и синтетични приступ. Њено целовито проучавање подразумева прикупљање података, пребирање по архивама, личним сећањима старијих чланова парохија и разних установа, контакте са старијим и млађим парохијским свештеницима. (Својеврстан образац даје Владимир Пиштало својим докторским радом о троструком идентитету). За писање ове историје добродошли су сви релевантни подаци, посебно они који се тичу оснивања (ко, када, како), начина функционисања (односи парохија-свештеник-управа), историјских догађаја (празници-славе, јубилеји). Свакако, за историју је од највећег значајна писана историја како појединаца тако и установа. "Ко је мислио писати историју Срба у Америци од почетка до данас, тај је доста закаснио. Јер, два српска поколења отишла су Богу на истину, а треће је на измаку, док још три активно делују на америчком попришту живота, докле седмо плаче у колевци. Немогуће је дакле дознати из прве руке шта је некад било. А безброј напора, жртава и болова и доброчинстава и примера чојства и јунаштва и трагедија и успеха у овој земљи остали су незабележени. Нити би иједна историја америчког Српства била потпуна, која не би описала све оно што су Срби из Америке учинили за своју прву отаџбину од почетка до данас", писао је још 1951. године Св. епископ Жички Николај. Имајући у виду његове горње речи, још од самог доласка нашег на трон Западноамеричке епархије појавила се потреба да се започне са таквим мисионарским радом, у духу познатих претходника, Севастијана Дабовића и Николаја Велимировића. С обзиром да ми у Америци немамо такав центар, наложили смо нашем свештенству да почне са прикупљањем историјских података, сведочанстава, летописа и сличних записа у својим парохијама. [...] Стварање мисионарског центра српске теологије и културе на енглеском и српском језику, се показује као неопходно, корисно и благословено дело, од значаја како за савременике тако и за потоње нараштаје Српског и Америчког народа у Северној Америци. Ово је важно и из још једног разлога. Погледајмо га изближе.

Српско Православље у Америци је постигло значајан еклисијално-друштвени домет који верно осликава црквену свест свеукупног Православља на овом континенту које још увек није нашло свој аутентичан, канонски израз. Пошто се ова свест одражава и кроз поистовећење црквене и националне компоненте (присутне код свих православних народа у САД), појавиле су се важне последице по даљу историју и живот Цркве у овој средини. Како је дошло до овог поистовећења и какве је последице оно имало по даљу историју и живот Цркве у САД, питања су са којима се вреди позабавити. За историју је такође значајно да се испитају појмови попут „црквеношколске општине", као и разлози који су допринелз њеном одвајању од епископоцентричне структуре Цркве. Као последица ове „историзације" Цркве на америчком Западу, појавила се тенденција за имитирањем световних структура. То је довело до многобројних сукоба између епископа и парохијских управа, а њихов врхунац, у појединим случајевима, био је одбијање последњих да признају епископу икакву одлучујућу моћ. Ово би могао бити одговор на питање како се дошло до тога да питање „самосталности", аутономије и слично добије примат над димензијом заједнице. Осим тога, треба се питати: који је концепт ауторитета био доминантан у „дијаспори"? Зашто је за избор свештеника у неку парохију пресуднији био „конкурс" који би управа расписала, неголи воља или барем мишљење локалног епископа?

Схватање улоге Цркве као моралне и духовне снаге у етничкој заједници исељеника, којој је циљ да очува етно-заједницу, њен фолклор, културу итд. и даље преовладава код већине црквених посленика. Међутим, Господ позива Цркву своју на још веће подвиге. Велико питање које стоји пред свим нашим парохијама у ово тешко историјско време кад на врата Православља куца постмодерни плурализам и релативизам, гласи: како одржати традицију и етос који потиче од средњевековне Србије у свету којим доминирају вредности модерне и пост-модерне? Како се једна Црква схваћена као „светосавска", конституисана у културно унификованој „икумени" (Византија-Србија) може прилагодити плуралистичком друштву и научити да живи крај других вера и конфесија или, шта више, поред људи индиферентних на плану религије? То је било кључно питање са којим се суочила, а и данас се суочава, српска црквено-народна заједница на тлу Америке. Прихватамо све олакшице које доноси глобализација, нисмо свесни уступака које нам тражи и по питању нашег истинског идентитета, који је угрожен. На њега сада готово несметану утиче илузија виртуелних односа, као и економско препуштању транснационалним елитама. Одговори на горња питања варирају од личности до личности, од средине до средине, а пред историчарима је задатак да истраже проблем. Да ли су досадашње историје узеле у обзир структурални приступ, који схвата друштвену структуру као историјску и динамичку категорију која је хетерогена и пуна противречности? Културалне експланације феномена српског присуства више проистичу из шематично писаних историја, неголи из еклисиологије, етнологије и културалне антропологије. Остуда је неопходна сарадња Цркве са другим национално оријентисаним институцијама у дијаспори, што може довести до остварења вишег нивоа координације заједничких активности. Све може бити благословенo и надахнуто ако се отвори за аутентични "програм" живота који доноси наду и подстрек.

У светлу свега до сада реченог, а у најкраћим цртама, предочавам вашој пажњи предлог суочавања са изазовима "јединства у различитости" у северноамеричком контексту. Тај подухват смо назвали S e r b i c a  A m e r i c a n a у смислу поменуте метафоре о (ра)сејању као даривању новог живота и идентитета. Serbica Americana је центар за истраживање, документацију и информације о аутентичним српским академско-научним, теолошко-црквеним и културно-уметничким достигнућима у Северној Америци.

Делатност центра има следећи опсег, делокруг и фокус.

• прикупљање академско-научне, теолошко-црквене и културно-уметничке теолошке грађе и историјске документације (књиге, часописи, новине, фонотеке, етнографска rрађа, записи о животу...)
• штампање на енглеском дела важнијих Српских писаца, научника и теолога 20. Века (o. Севастијан Дабовић, еп. Николај Велимировић, о. Јустин Поповић, еп. Данило Крстић, као и млађих српских мислилаца и теолога).
• организовање стручних скупова, јавних трибина, популарних предавања, гостовања научника, публициста, књижевника итд. са теолошким, културним, историјским и др. темама
• формулисање јасних и дугорочних циљева српске дијаспоре
• издавање периодичних публикација (нпр. тромесечног листа) у којима би се објављивали краћи извештаји о истраживањима, занимљивији сегменти грађе и слично, као и најављивао програм предстојећег рада
• организовање при епархијским центрима допунске наставе и разних курсева о национално-духовној култури за омладину свих узраста (у сарадњи са сродним институцијама)
• организовање студијских боравака млађих теолога који би у САД, поред сопственог стручног рада, окупљали и организовали научнике сродних интересовања из свог домена
• одржавање сталне сарадње са другим теолошким школама у отаџбини и дијаспори, уз координацију заједничких активности
• обликовање чврстог језгра од угледних лидера са јасном визијом и посвећеношћу
• усклађивање стручног и културалног рада у другим удружењима која се баве очувањем духовно-националне баштине (црква, национална штампа, завичајна удружења)
• укључивање (кроз материјалну и логистичку подршку) млађих научних радника из матице и исељеништва у културно-теолошки усмерена истраживања
• умножавање и дистрибуција појединих културалних историјских вредности (грађа, магнетофонски и магнетоскопски записи, ретке књиге и слично)
• оснивање одељења за библиотечку делатност и прикупљање грађе у градовима где живи значајнији број Срба
• стварање континенталне мреже "повереника" за прикупљање података о локалним заједницама у разним крајевима САД и Канаде, као и евидентисање значајних информаната (свештеници, старинци у емиграцији, културни радници) који располажу одговарајућом грађом или би могли саставити мемоаре или сличне записе
• припремање материјала за презентацију у отаџбини и дијаспори ради упознавања матице са духовним, уметничким и академским дометима, потребама и пројектима
• координација рада славистичких, византолошких, балканолошких и сродних катедри на универзитетима у САД и Канади (уједначавање и допуњавање постојећих наставних планова и програма уз сугерисање и спонзорисање нових постдипломских курсева)
• додела студијских стипендија српским студентима и подстицање израде доктората (уопште: научно дисциплиновање српске духовности-културе-теологије у Америци)
• медијска (уопште пропагандна) презентација о значају мисије српског стила и искуства на северноамеричком континенту.
• писање Историје Српске Цркве у Америци; стварање, живот и формирање Српске Цркве у Америци. Парохије и манастири (шематизам)
• српска војна, политичка, научна историја у Америци
• стипендирање истраживача у оквиру пројекта Serbica Americana
• саветодавно деловање у смислу остваривања српских циљева

Као што произилази из наведеног, циљ центра је да помогне српској популацији у Северној Америци у погледу: неговања и очувања православне духовности "српског стила и искуства"; развоја чврстих веза са коренима српског идентитета; помоћи око јасније артикулације политике матице према дијаспори (и vice versa), кроз освешћивање свог специфичног културолошког карактера, свог црквено-духовно-националног идентитета, својих политичких циљева и своје организационе припадности. Својом делатношћу Serbica Americana може да успостави духовни, социјални, културолошки (и политички) концензус за деловање организација које су себе индентификовале и регистровале као америчко-српске. Ово је могуће постићи користећи цивилизацијска, културна, духовна и технолошка искуства других. Serbica Americana жели да помогне да Црква свој народ заступа као његова најважнија верска и културна институција пред лицем осталих, једноверних и разноверних, народа. Она показује да идентитет није крута форма него динамички раст од биолошке, преко друштвене, потом еклисијалне све до есхатолошке ипостаси.

Носиоци пројекта су Западноамеричка епархија, Институт за теолошка истраживања (Београд), Српско благо, Севастијан прес, а очекује се сарадња са Министарством за вере и дијаспору Републике Србије као и са другим институцијама у матици и дијаспори. Центар има архив и библиотеку и свој вебсајт (eserbia.org), а резултати истраживања се објављују кроз издавачку делатност Центра (штампане и електронске публикације).

Закључујући, рецимо још и следеће. Није лако ни једноставно живети у једном "митском" времену дијаспоре, у коме као да имате два живота, где човек као да "стоји у два чамца држећи их ногама да се не разиђу, једним делом у једној стварности, а другим делом у другој" (В. Пиштало). Изграђивање идентитета је кључно за сваког човека, с тим што га имигранти изнова започињу, а путоказ до њега мора свако лично да открије, схвативши да географско-национални идентитети могу да функционишу истински само ако је духовни идентитет и фокус стабилан, водећи нас на другу обалу есхатолошке слободе. Он нас тада ослобађа а не спутава. Такав идентитет укида антагонизме (ратове и мржњу) којима зарађујемо смрт, показујући нам да немамо непријатеља управо зато што је Христос укинуо непријатељство дарујући нам моћ да не умремо.

"С ону страну спољашњих разлика и дистанци, светских примена и погледа, логике Запада и Истока, ми имамо откривење љубави Божије која као бљесак у тишини укида лаж обмане и дарива нам истину живота као благослов слободе и јединства, као низ изненађења која нам воде у бескрајан пут и Пасху, која је сами Богочовек", вели архимандрит Василије Ивиронски. Молитвено желећи успешно, у пракси и животу, решење овог за све нас значајног питања идентитета у различитости, верујем да ће историјско-друштвени живот нашег Српскога народа у Северној Америци осликавати пре свега визију Царства Божијега које долази. Верујем такође да ће Свети Сава од Христа Господа у Духу Светом измолити да се Православље код нас у Америци настави преводити у живот, да се егзистенцијално преноси у културне и социјалне пројаве, сасвим спонтано – и плодно – пружајући садашњим и долазећим православним хришћанима извесност и слободу одмеравања са сваким изазовом, било да он долази са Истока или са Запада, а на корист рода људскога.