Припадник Специјалне антитерористичке јединице Јовица Спајић истрчао најтежу трку издржљивости на свету организовану у Калифорнији и међу стотину ултрамаратонских „аждаја” освојио осмо место.
Док уздишемо на 37 степени и жалимо се да нам је дојадила тропска врућина, ултрамаратонац Јовица Спајић, и припадник Специјалне антитерористичке јединице, ћути и загонетно се смешка. Он је на температури која је у хладу „шетала” од 50 до 60 степени за 29 сати успео да савлада Долину смрти, масиве Сијера Неваде, и истрчи најтежу трку издржљивости на свету – „Бедвотер 135”. Она је организована у Калифорнији, на најтоплијем месту на свету, а Јовица је, међу 100 најбољих светских тркача на дуге стазе, освојио осмо место.
Да успех буде још већи, он је једини Европљанин који се нашао међу првих десет.
Када је после 217 километара прошао кроз циљ, Спајић је имао осам килограма мање. На стази је оставио 20.000 калорија.
– Трка је почела са тачке која се налази 85 метара испод нивоа мора. Моја група кренула је у 11 сати, када сунце достиже зенит. Владала је еуфорија као да ћемо трчати на 100 метара. Покушавао сам да се смирим и концентришем, али узалуд. Када је дат знак за старт, уследио је стампедо. У први мах сам се упитао шта радим међу овим ултрамаратонским „аждајама”. Био сам последњи у групи – прича Спајић.
Ни кладионичари у Лас Вегасу нису типовали на њега. Био је аутсајдер. Имао је једино подршку Александра Ђоковића и Срђана Радовчића. Они су му додавали храну, воду, возилом му правили хлад када се одмарао.
– Трчао сам лаганим темпом. Рачунао сам да ће се многи у почетку истрошити. Да бих себи олакшао, пратио сам белу линију јер је на њој температура асфалта неколико степени нижа. Почео сам да престижем многе. Имао сам и специјалне патике за ултрамаратон, али им се ђон после две трећине трке истопио – описује Спајић.
Већ на средини трке, на 110. километру, код кланца Килер (Убица), чији назив сликовито наговештава шта тркаче очекује, осећао је малаксалост и мучнину. Није могао ни да једе ни да пије. Чинило му се да само тапка у месту.
– Сишао сам са стазе и легао на песак. Екипа ми је додала лед, хладне облоге, прскали су ме водом. Све је било узалуд. Нисам могао ни да мрднем – прича Спајић.
Тада је помислио да је трка за њега завршена, али колега из тима „протресао” га је речима:
– Добро. Ти настави да лежиш, ми те нећемо дирати. Путовао си довде 20 сати, сад само лези...
У Стајићу је тада прорадио српски инат. Сетио се да има одговорност према земљи, породици, колегама из САЈ-а. Подигао се. Попио је сок од ђумбира, једино од чега му није било мука, и наставио да трчи. Миљу по миљу. Иза леђа је оставио пустињу, превоје, планине... али и конкуренцију.
– Гледао сам људе који дођу на километар од циља, али више немају снаге да коракну. Само стоје и плачу. Већина такмичара последњих 20 километара прелазила је шетајући. Требало им је осам-девет сати – присећа се Јовица.
Ово је трка у којој је, каже, у досадашњој каријери имао највише успона и падова.
– У једном тренутку ми се чинило да могу све, а у другом сам био на измаку снаге. Да бих лакше издржао, био сам од главе до пете обучен у бело, и имао сам око литар и по воде. Од сунца су ми испуцала уста, а када смо се попели на један од планинских превоја, где је било 20 степени, ухватила ме грозница. Ипак, тај простор ми је највише одговарао. Подсетио ме је на моје Прибојске планине – каже Спајић.
Циљ је био на планинском врху Витни портал у масиву Сијера Неваде на висини од 2.530 метара.
Последње две-три миље, каже Јовица, биле су „најдуже”.
– Само сам мислио: сад ће крај, сад ће... али тих неколико километара никако да пређем. Када сам напокон у даљини видео светла и циљну траку, смогао сам снаге и последњих 100 метара буквално претрчао спринтом – каже Спајић.
На циљу је чуо да је стигао осамдесети.
– Био сам срећан као дете јер сам трку завршио. Тек после ми је другар рекао да нисам осамдесети него осми. Остао сам у шоку – уз осмех препричава Јовица.
Вежбао у ронилачком оделу у сауни
Припремајући се за подвиг, Јовица је месецима трчао у сауни, на 110 степени, одевен у ронилачко одело, и вежбао под слојевима јакни и капа на нашим тропским температурама. Али, све те муке нису биле ни близу онога са чиме се суочио у Америци.
Лоша вода Шошона
Трка „Бедвотер 135” дугачка је 217 километара или 135 миља, по чему је добила назив, као и по томе што се близу старта налази огромна црна бара.
– Рекли су нам да је та вода толико токсична да у њој уопште нема живота. Око ње је сама со. Шошони, који су некада насељавали Долину смрти, звали су је лоша вода, а затим су ту одредницу преузели и први досељеници и дали јој енглески назив – прича Јовица Спајић.
Којот билдер
Прве сате после трке Јовица је провео у соби у малом месташцу Лонг Панг.
– Док смо силазили низ планину до хотела, другари су угледали којота поред пута. Био је страшно мршав и олињао. Погледали су њега па мене и праснули у смех. Рекли су ми да којот од тридесет кила изгледа као билдер у поређењу са мном. И, стварно, када сам се у хотелској соби погледао у огледало, нисам могао да препознам себе. Мршав, упалих образа, изгледао сам као костур на сребрној токи коју смо на крају такмичења добили – каже Спајић.
Бранка Васиљевић
Политика, 16. 8. 2015.
