Интервју са Епископом Западноамеричким Максимом поводом Осам векова аутокефалности Српске Православнe Цркве (1219-2019)

Цела ова година је јубиларна за нашу Цркву. Шта мислите о смислу јубилеја уопште и посебно везано за овај наш овогодишњи?

Разговор са епископом западноамеричким Максимом (Васиљевићем), јануар 2019

ИСТИНА И ПОСТ-ИСТИНА У СВЕТЛУ БОЖИЋА

Епископ Максим: Увек ће бити један број оних који у Божићу виде још једну прилику за евоцирањем прошлости, за обичајношћу која се „протолошком“ логиком враћа на старо. Човек тежи архетипима. Но, за ту комерцијализацију Божића одговорност бих потражио и међу нама верницима. Чињеницом да смо символизме овог празника и ми почели да тражимо у „прошлости“ (вертеп, ватра, пијукање и сл) дочаравањем атмосфере витлејемске пећине, допринели смо да се смисао празника усмери на прошлост а не на будућност. А сав догађај Рођења Христовог – којим, као што знамо, почиње Нови Завет – јесте у знаку будућих догађаја: Богомладенац је дошао да би спасао род људски, али се то спасење не заокружује бого-оваплоћењем, него оним следећим догађајима, као што су Васкрсење и Педесетница. Наравно, за ту перспективу су потребне друге очи и „логика“ не архетипа него – свестан сам да изговарам неологизам – „есхатотипа“! Св. Максим Исповедник из 7. века признаје неопходност другачијег погледа када говори да је Христос примио тело у оваплоћењу како би оно тело „које је раније уловљавало на смрт“ (на „телу“ се манифестовао Адамов пораз) сада то исто (али Христово) тело постало за нас живот (Јн 6, 54). И поентира Свети Максим да је Оваплоћењем „покренута сва природа ка васкрсењу живота, због којег (васкрсења) Логос понајвише и постаје Човек – ствар ваистину непозната и нечувена!“ (Тумачење Оче наша, 7). Са таквом перспективом Божић се повезује не са романтичном зимском ноћи него са потресном жељом за спасењем од смрти. А ваљда је то оно што нас највише занима! Пред нама је задатак да укажемо на разлику између религиозног мишљења и пуноће литургијског живота Цркве. Но, чудновати си људски погледи и процене ће бити разнолике све до Коначног суда. Како каже естетичар Предраг Финци, „левичари гледају на уметност као на ангажман, на дело које мења свет, а десничари га намерно посматрају као украс“. Црква жели да саопшти свима исту поруку, независно од тога да ли су на овом или оном идеолошком попришту схватању света.

Епископ проф. др Максим Васиљевић

Ἐρωτώμενοι γὰρ τί ἐστιν ἄνθρωπος, φαμὲν ζῷον.
Ὁμοίως καὶ ἵππος· ἐρωτώμενοι τί ἐστιν, λέγομεν ζῷον.
(Св. Јован Дамаскин, Дијалектика, Kotter, I, 73, 9.24–35)

Редови који следе подстакнути су жељом да се учини правда једном теолошком ставу и појму, те да се кроз образложене речи дође до богословске истине уз брижљиво одстрањивање негативних конотација у вези са изразом ζῷον θεούμενον.

Видовдански интервју са Епископом западноамеричким Максимом
Београд, 28. јуни 2017.

[Илустрације су преузете из монографије The Christian Heritage of Kosovo and Metohija]

1. Преосвећени Владико, у данашњем савременом, постмодерном и мултикултуралном друштву, намеће се потреба правилног разумевања традиције и односа према предању, оној у којој смо рођени и коју наслеђујемо. Ову потребу можда и највише осећају млади људи пред којима се, чини се, као никад пре налази лепеза различитих традиција и предања у својим крајностима. Како Ви то видите, посебно у светлу Видовдана?

Cape Town Fine Music Radio, June 14, 2017

Host Program: Dragana Jevtovic

Audio MP3: Download

Ви сте, преосвећени владико, истовремено епископ и редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, дакле неко ко у свом животу стваралачки и активно спаја веру и науку. У духу наслова интервјуа ”Када кажем наука и вера, мислим на... ” који је Ваш одговор?

Разговор са Епископом западноамеричким Максимом из Лос Анђелеса о новим хришћанима и савременом америчком свету.

”Стални круг идеја и дела,
стална открића, стални експеримент:
Одводе знању кретања, али не мировања;
знању говора, али не тишине;
знању речи али не Речи;
Све наше знање ближи нас нашем незнању,
Све наше незнање ближи нас смрти,
Али близина смрти не ближи нас Богу.
Где нам је Живот изгубљен у живљењу?
Где је мудрост изгубљена у знању?
Где је знање изгубљено у информацији?
Кругови неба у двадесетом веку
одводе нас даље од Бога
И све ближе прашини.”
Т.С. Елиот

Ваше Преосвештенство, ове стихове великог песника можда млади данас и најдубље искуствено осећају. Волели бисмо да са Вама поразговарамо о позицији и усмерењу младих људи у контексту вере која има непроцењиво благо смисла и истине непропадљивог живота. Ови стихови су дијагноза и увид у модерну болест: опхрваност досадом, духовну пустош и неуротично монотоне циклусе живота у мегалополисима савременог света – а са друге стране: Бог Живи и Истинити је са нама. Како га срести и упознати?

Одговор: Велики руски теолог о. Георгије Флоровски је упозоравао је да је могуће ”срести се” са Истином, но могуће је не срести се, и, штавише, могуће је срести се не са Истином. Наспрам ”трагичне личности хуманизма” стоји евхаристијска ипостас човека, како су нам је представили Оци Цркве, и ту егзистенцијално трагање сваког човека, па и модерног, налази испуњење. Евхаристијска радост, надахнута Васкрсењем као умртвљењем смрти, доводи до поскакивања од радости. У том смислy, можда би младом човеку годила и светоотачка идеја да Господ воли да се „игра“. Како каже Свети Максим Исповедник тумачећи стих Григорија Богослова „Јер суптилни Логос игра се у свим облицима, судећи своме свету како жели, сад на једном месту, сад на другом“. Е сад, древни људи су говорили да врлина тражи зној (φιλεῖ γάρ ἱδρῶτας ἡ ἀρετη), што значи да се врхунски домети напором освајају. Оно највредније се скрива, и не жели да се јефтино потроши. Причао ми један светогорац: На Светој Гори је добро то што нам је Богородица свима Мајка, па је Света Гора Богородичин Врт. Мајка нам допушта да се цело вече играмо, и осећаш да богослужење јесте једна игра која траје, и играш се, предајеш се, знојиш се, док се потпуно не исцрпиш.

Повод за овај разговор је текст објављен у нашем угледном дневном листу ”Политика” о отвореној изложби у Њујорку, која обележава 75 година од оснивања Јасеновца и која је најављена као највећа поставка о Јасеновцу која је приређена у иностранству. По ономе што смо имали прилике да прочитамо, стиче се утисак да је реч о импресивној организацији, како по важним учесницима из различитих држава, тако и по представницима важних институција.

Поменуте дневне новине често извештавају о многим заједничким и појединачним, на првом месту културним и уметничким догађајима и успесима Срба у Америци. Отуда се родила идеја код млађе генерације читалаца да Епископу западноамеричком Максиму предложе сарадњу и дијалог у форми интервјуа на различите савремене актуелне теме, друштвене појаве и уметничке токове. Интервјуе овог епископа смо имали прилике да читамо. Управо су ови интервјуи продубили жељу да на одређена питања чујемо и његово мишљење.

Ваше Преосвештенство, како Вам се чини наш предлог за овом врстом дијалога?
Одговор: Идеја је добра. Стојим вам на располагању.